Tag Archives: Тодора Шкоро

Тодора Шкоро, Минијатуре

Захркала је као и сваке ноћи снажно, да јој се дебело, млохаво тело скоро тресло на кревету тик уз њега. Слушао је тај звук, знајући тачно кад ће да пређе у кркљање, а кад у необично пућкање уснама или шиштање кроз нос. И четрдесет девет година тако.

Нагнуо се преко ње да угаси ноћну лампу и, видевши испијену шољу чаја са тек незнатно беличастог истопљеног праха на њеном дну, одахнуо, заваливши се на јастук. Није дуго чекао. После ропца од неколико секунди и после скоро пола века њиховом собом завладао је мук.

Зачуше се тек зрикавци однекуд испод отвореног прозора.

“Боже”, помисли скоро насмешен “Откад их нисам чуо!”. 

 

КАЗНА

Затварали су је у подрум увек кад би се упишкила.

Тамо је вриштала, лупала у дрвена врата ручицама и остајала све док он не би допустио мајци да је изведе.

Те ноћи је пробудио тресак. Устала је и кроз одшкринута врата видела мајку како крејем блузе брише крв са кухињског тучка. Крв њеног очуха који је лежао на кревету.. Осетивши како јој клизи топли млаз између ногу, кренула је лагано према подруму.

 ПРОСЈАК КОЈИ ПЕВА

          Читав град је знао тог просјака који се смејао и певао, углавном. Његов шешир је увек био празан.

            Нико не дели милостињу таквим просјацима.

            Шта знају људи? О срећи, о новцу, о просјацима?

            Живе у заблудама, углавном.

 СРЕЋНЕ ДЕВОЈЧИЦЕ

   Био је он добар очух.  Увек би јој, кад се истрезни, куповао дугу хаљиницу и излазио с њом у шетњу. Подсмевале су јој се другарице, оне су носиле кратке лепршаве хаљинице какве пристају девојчицама.

Она је, ипак, била срећна. Није морала да се стиди рањавих колена и модрица на бутинама које су остајале после његових грозних батина.

 БАКА

 Пред сваку зиму слала јој је грубе вунене чарапе које је сама плела. Она их је поклањала невољницима или их склањала у оставу.

            Док је чучала у снегу крај хумке, провлачила је прст кроз рупу коју је на чарапи направио мољац. И плакала.

            „Исплела ти је нове, неки дан их је завршила…“, чула је мајчин глас.

            Устала је да пође. Сви су се већ били разишли са бакине сахране. Био је то веома хладан дан.

КУЋА

 Градио је кућу више од двадесет година. Желео је најбоље своме јединцу. Мењао би прозоре кад би његов малишан рекао да воли велике. Изваљивао дрвена и уметао метална врата, а у врту садио руже уместо хортензија. „Он их не воли!“,  мрмљао је. Дозидао је и поткровље, направио огромни атеље, већ први пут кад је видео сина како се игра бојом и четкицама…

            Сад седи под липом и гледа фотографију. На њој, човек грли младу жену са дететом у наручју, испред неке, сасвим друкчије куће, негде далеко. И врт у коме су је друкчији. И небо, чини се. Једино су очи малишана на мајчином крилу исте као његове, исте као очеве.

            То му је најупечатљивије. Кућу у позадини више и не гледа, док брише сузу.

 БЛИСКОСТ

         Тог јутра није се отворио њен прозор. Гладне птице су чекале, скакутале и куцкале у окно читав дан.

Тек увече, кад незаливени ноћурак није имао снаге да се отвори, схватио сам.

„Боже“, помислих. „Ни име старичино нисам знао.“

А гледао сам је са свог прозора годинама како прича са птицама и у сумрак милује латице.

 ЛЕП ПИЈАЧНИ ДАН

        Од ране зоре суботом седи на том каменом степенику. Пролазе крај њега пијачарке, старице натоварене обрамицама са крцатим корпама које, клатећи се лево-десно ударају свакога крај кога мину, смичући им капе и шубаре са глава. Прате их жестоке псовке.

           Он седи, на сметњи тим истим старицама, на сметњи свима који хрле ка пијаци, на степенику који се пружио директно на улицу, а преко кога је и био једини улаз у ту избу. Није то била његова кућа, ко зна чија јесте, као што нико није знао где је његова, ако је има. Он, међутим, мирно седи, увек на том прагу, испред  напуштене, урушене куће, као да је  рођен ту.

            У подне, враћајући се, понека сељанка спусти крај њега пар крушака, или неки непродати парадајз. Већина, ипак, прође не осврћући се, Новчиће  не оставља нико, нема пред њим шешира у који би се бацили.  

            Поподне, кад перачи улица наиђу, котрљајући остатке расутог поврћа снажним шмрком, подиже руку и они начас престају. Он прилази и из широке цеви из које се цеди још помало воде опере  руке, испљуска лице и врат и каже:

            „Леп пијачни дан, баш леп…“

            И одлази, раздраган, некуд.

 ОРЛОВЕ КАНЏЕ

     „Тај цвет ми ноћима не да мира“, каже ми комшија сликар с којим повремено попијем кафу или одгледам утакмицу, али ретко говоримо о његовим сликама. Устаје и доноси прекривени штафелај, стргне плахту једном потезом и преда мном се укаже призор бескрајног плавог неба, мора под њим и сићушног брода негде  на хоризонту. Ћутим, збуњен. „Видиш“, каже, „Ннисам успео да ухватим сву мистериозност тог раскошног цвета. Уосталом, то је давно изумрли цвет, па нико неће ни приметити…“, брзо је покрива док се оглашава звоно на вратима. Седа старица са бисерном огрлицом и сатенском током нешто му тихо говори. „А, да, желите да купите ону са рањеним орлом…“ Старица заклима. Он доноси слику великог формата на којој је представљен огромни цвет дугиних боја и пружа јој. „Смрт“, говори старица. „Сјајно сте ухватили страхоту умирања у погледу овог величанственог орла“, каже гледајући у слику. Док трља добијене новчанице о браду куцамо се маленим порцуланским тањирићима у које он долива још вискија.„Ко каже да од уметности не може да се живи?!“, узвикује, радостан као дете.

 УТЕХА

„Мама, ја сам“

„Ах, ти си, мила… Знаш, опет је несташица оног мог лека за притисак…“

„Хтела бих да ти кажем нешто, мама…“

„…А онај за остеопорозу поскупео ђаволски…“

„Али да се не секираш…“

„…Колена ме све више боле…“

„Мама, ja …“

„…И врти ми се у глави све чешће…“

„Знаш, мама…“

„…А ни ти не свраћаш да ме обиђеш. Као да немам ћерку…“

„Имам рак, мама. Умрећу“

Ћутање, тек неколико секунди

„Нећеш, не умире се тако лако. Видиш како се ја мучим…“

Млада жена спушта слушалицу и зарања главу у шаке.

ТРЕЋА СОФРА

 Има само четири године, много тога не разуме. Стоји у ћошку гостинске собе и гледа како се за дугачким столом смењују људи. Пију и одмахују главама углавном. Крсте се понекад, просипајући помало пића из чаша на под. Гладан је, хоће и он да седне у дно стола, али га склањају. То место остаје празно. Али је тањир на њему препун. Кад и други пут поставе трпезу, нико ту не седа. То је за дедину душу, кажу. Гледа како остали једу, и он би. Опет му не дају да седне.За трећом софром, кад поседају и редуше, укућани и комшије, прикраде се и узме тањир са дна стола, износи га и сакривен иза куће халапљиво једе. Осећа снажан шамар по образу. Очев. Памти га читав живот.

            После тридесет година, вративши се са очеве сахране прво улази у кухињу и тражи тањир хране за свог малог сина. Храни га и милује по образу док се за дугачки сто смештају људи, крстећи се и одливајући пиће из чаша на под.

 НА ПРИПЕЦИ

           Клизнула му је низ образ. Није знао је ли  суза или кап зноја. Изненадио би се да је суза. Али, ипак… Припека је.

             Гледао је у правилну, оштрих ивица ископану јаму и исто тако правилну купу земље крај ње. Уздахнуо је дубоко.

            „Ко ли ће се први онесвестити? Мајка свакако,  отац мора да буде тврд. Или сестра? Млађи брат? Најмлађи неће, он ништа неће ни разумети…“

            Сети се да је, давно, крај исте такве хумке, и сам заплакао тек кад је резумео да је мајци тешко толико да је и сама хтела да умре док је грлила мали бели ковчег. Привио јој се уз сукњу, да не  умре и не остави га.

            Одмахну главом и ухвати се жуљевитим рукама за ашов. Пожури да ископа још колико треба и да се склони одатле. Није волео да зна коме копа раку. Пијани Озрен му рече да је то за дечачића, од седам-осам година тек. А није волео да зна то, није…

Обриса је са образа. Сузу, или кап зноја, није знао. Била је припека.

 ТОДОРА ШКОРО, писац и новинар из Београда. Објављене су јој књиге поезије „Неизмер“, Под небом Србије“ /“Sotto il cielo di Serbia“ и „Суђаја ми дала“, као и књиге кратких прича „Варке душе“, „Умирање срама“ и „Сенке и свици“, а у припреми  је збирка минијатура „Трен-приче“.  Превођена је на енглески, италијански, бугарски, немачки  и хинду. Добитница домаћих и међународних признања за поезију у прозу.