Tag Archives: Тони Пердић

Тони ПЕРДИЋ: ХАНИН БАЛ ПРЕД ВРАТИМА (2)

Хана, проспи кестење

Хана, проспи кестење.

обустави  фантазмагорије.

како то да ти је опет тридесет?

 

црвени фењери у Антверпену.

канделабри  блуда.

посвуда лепотице које се указују

у беспризорној нагости.

а ја само памтим

пулсирање јагодица

надомак твојих  бретела

пре хука бродске сирене

и пренем се, усамљен на доку.

 

Хана, проспи кестење. изручи фишек.

 да ухватим бар један,

пре него ми озебу прсти

што умало миловаху те

у  мрачном лучком  сутерену.

 

Хана, хуљо мала, проспи кестење.

пала је тешка магла

на крају ритуала

и скоро да те не видим.

 

ево, погнут, везујем пертлу.

(шеретском  задршком драмском,

несвојственом натуршчицима,

довољно времена нудим

за твој омиљени трик наглог ишчезнућа).

 

и буди опет само крошња,

буди ветар и најупорнији лист, 

у овој заспалој улици.

 

 кантилена за шерпасе и рунолист

  

твоје једино  рухо је

стручак рунолиста по бедрима.

како је висока ова планина, Хана.

и твоја кожа мирише на

сладолед из детињства.

знаш, онај са нежноплавим омотом.

 

опасно смо сузили изохипсе, Хана.

одавно је све високо и стрмо.

али, навикнут већ,

на растанке у праскозорје,

не дам да предалеко одмакнеш.

 

Хана, помислих сад,

да је мој друг жив,

назвао би те шминкерицом

и смејали бисмо се као деца.

у јасним сновима чак успем

да разлучим ванилу, млеко,

хризантеме, шафран и којекаква чудеса

у састојцима твога кармина.

али,

исијаваш само у глувим муњама ума.

тумараш по ободима  призваног сна.

и гањамо се непрестано

по развејаном  сећању.

 

и знам да сада, Хана, 

ваља отворити прозор, подићи ролетне,

ваља се клонити свих 

који не верују да сам провео ноћ

у подножју Хималаја, тражећи те.

 

док си  ти, наравно,

изабрала мимикрију: леонтоподиум алпинум.

збуњујући тако упорне  шерпасе,

чудом, згрануте, већ…

  

 Хана, кругови

 

један је почасни плотун

неопрезно разнео небо,

док је с лафета склизнула у бескрај

још једна последња нота о Хани.

 

нека спавају хемиптере,

нека трну златокрили свици:

време је одсуства обести боја.

Хана, у заблуди, хита на чудна славља,

опијена гримизном копреном јутра,

заборавља да не постоји време.

 …

Хана, поранила си  

на годишњицу матуре.

анахрони су календари смртница и муза.

тек је први дан, како си насмејана,

истрчала из школе.

 

и пољубићу те, сутра,у првој строфи,

моје прве, наивне  песме.

овако бубуљичав, наиван и млад.

 

 Хана и далеко јутро

 

Хана је, господо, била

ванредна Халејева комета.

прохујала светлост на корзоу сенки.

а ја сам само кнез Потемкин,

слепи путник времена

и капетан света.

 

била је цвет уденут у брокат

који уверљиво пада на крају чина.

месечина у измаку плаве магле

и врелини лаке пене.

 

а ја – заточеник тих чини,

ни не знам да ли је

била за мене таква раскошна светлост.

 

карасевдах

 

 

чемер сам пио кахву

у Ханкином хану.

на басамцима

крај свакога трема

тражио њене нануле.

чарне су ме њене очи

опет обмануле да поверујем

да сам видео јутарње звезде.

док тмурни друмови беху,

и небо и сараји….

 

чемер сам пио кахву

и приносећи рахатлук

помислио на њене усне.

 

ево, замичем Ханка,

из твоје махале…

ај и ти полако из моје песме.

добра ти је била ова шега.

шта ће овај дилбер

твојим агама на мегдан,

са буздованом од лахких рима,

или и сам – буздован.

 

 

 

 

 

 

 

 

Тони ПЕРДИЋ: ХАНИН БАЛ ПРЕД ВРАТИМА

моја је војска прегазила Березину као плитки поток

и јахао сам, даље, на исток, до тибетанских храмова,

палећи села и градове.…

пре тога сам сравнио у пламену Рим и покорио Картагину.

 

и кад ме данас, у затишју векова,

питају шта ми је све то требало, пожелим да их бацим

у кавез са лавовима.

 

на помен њеног имена још узимам ратничке боје.

разуздавам побуну разума кад кажу да је мит.

и не престајем да на олтар славе прилажем успомену

на покорен свет.  ја, одани јој ратник и одани  песник.

 

и тако, вековима, са златним таличним штитом

и уклесаним именом њеним, разарам јазбине скептика.

мачем проповедам скори долазак њен. без милости

према сејачима сумње, истрајавам у вери. и чекам је.

ја, одани јој ратник и одани песник.

 

 

уздарјелахорнојХани

 

а ти си Хана, засигурно, цвет.

(ханна дицентра спецтабилис лем),

црноока каријатида на којој

почива један сетан свет

и моја си давно загубљена песма.

 

ја сам тек лупеж који се упиње

да наслути жаришта твојих магми

пре имплозије у зеницама,

када је блесак твоје нагости

зауставио време на мрачном

споредном колосеку.

 

 

и овде се, надомак Брна,

завршава последња  серпентина

са које допире мисао до тебе.

ускоро ће дан  и ти ћеш, Хана, 

у случају изненадне опасности,  

повући кочницу и разбити прозор.

да би на првом пропланку

поново постала  цвет

(ханна дицентра спецтабилис лем).

 

 

бледи сатенска позорница

устрепталих купа,

азимути неистражених врхова,

беже у лихварски трезор.

и почиње твоја омијена игра скривања… 

 

 

вуче се воз туробном ледином.

пре Вроцлава и Кракова,

мојом северном рутом блеште

и Влтава и Морава,

и опори саксофон ме гура у сан…

кријем очи под капутом

да ово мало сећања на тебе

не утекне,

као што добро утекло је све…

ја само знам да ти си цвет

(ханна дицентра спецтабилис лем).

 

валцер за Хану

 

тек, онај је воз

заувек завејан

негде између Брна

и Северног пола.

мада злобници тврде

да туда никада никаква

није пролазила пруга.

(као да ја не знам

да су преко ноћи

декоратери и мајстори

расвете сна

демонтирали прагове

и уклонили челик).

 

одреда су погасили 

рекламне лампионе

хотела Гранд.

тако да је то сада хотел

са пет тамних звездица.

блеште само раскошни мурали

од мемле

у холу одбеглог гламура.

да. одјавила се Хана.

 

у години Змаја и обичних дана

трепере пупољци лотоса и нара.

несклад календара, светова, снова…

и ничу нови шпалири платана,

где је са лабрадором,

у кишном мантилу, шетала

и одшетала Хана.

 

и шкрт је месец.

малавијски рам од аквамарина

од месечине чини бласфему.

Хана се сада огледа у њему.

 

зарањам у хук  силовите реке.

присећам се опаког либрета

и Ханине музике сетне.

мада више, не бих да јој сметам.

ни ако је некад, случајно, сретнем.

 

Хана из тајне лагуне

 

дубоким водама бродим.

црне ми галије пучину безнађа кроте.

ја, Хана, живим у сенци твоје славе.

укрштам у снима наше животе.

и само те тада понекад имам.

 

влатима отровне траве 

ја љуте ране видам..

уместо да ти хаљину скидам,

скидам прашину са свечаних ленти,

добијених у част победа лаких.

а овај славолук творим

лепотом пораза збуњен.

 

звездилишта твоја накит су од жада

и светлуцави прах комете хитре

који ми, к’о труње по очима пада.

 

а ти си, ноћас, Хана, засигурно, гусар…

заобилазиш стражу вазда строгог ума.

скрнавиш лире и презиреш цитре

и читав је свет сажет у фокус

твојих несташлука.

 

а ја сам, ето, безбрижан, Хана,

талично поприште мојих нежних рима,

трепери у ореолу овог свечаног сна.

премда знам, да милион разлога имам

да будем опрезан.