Tag Archives: Херојска смрт

Стојан БОГДАНОВИЋ: ХЕРОЈСКА СМРТ

  Не верујем да постоји човек који није размишљао о смрти, има људи којима су неки друге речи грдне, одвратне, грозне, скарадне…За мене је најгаднија реч смрт. Питање је да ли ћу моћи да кажем о томе шта та гадура крије, шта она покрива, него, можда могу да кажем нешто о њеним последицама, да кажем о њој нешто посредно, изоколо, и то је питање, да пробам па ћемо видети, неће бити први пут да сам неко своје писаније бацио у корпу, богами, понекад и са великим задовољством, нарочито, онда када сам нешто ружно написао о некоме, а нисам то мислио, боље речено, нисам промислио, а смрт, као постоји херојска смрт, молим фино, смрт, па херојска, кукавичка смрт, смрт, да ли су били нормални они Грци, када су смислили да постоји лепа смрт, не би се рекло, не бих могао да се закунем у то, пре бих се заклео да је то била смишљена подвала, може се рећи учених, ко би други, а да ли су то урадили за себе и због себе или за друге или да би се спасли, и то само они, то су нека друга питања, али је сигурно да су то смислили, као што су смислили, васпитање, па установе, не мислим само на школе, позориште, позориште је одлична школа, можда и најбоља, па сада приказивање трагедије, са изненађујуће лепим крајем, херојском смрћу, која ће изазвати сјајне, тј. страшне емоције, која ће масу довести у стање делиријума, и тако уденути у свест човекову мисао о лепој смрти, херојској, на пример. А зар писац, није могао да пусти тога да се спотакне и да падне, при том да скрши шију и умре, тренутно, и не мучи никога, ни себе, ни родбину, а ни публику, дабоме да је могао, али писац хоће славу, а неки од њих хоће паре, а они који дају паре, они хоће корист, а ако трагедија није јака, онда нема вајде, па нема ни пара, дакле, херојска смрт је излаз, прилично срамно, али мислим да је недовољно да потврди Кафкину мисо, Стид ће нас надживети.

  Смрт и није тако лоша, јер замислите да нема смрти, онда би све било бесконачно, а то би била смрт, а велики мислилац Хераклит Мрачни Принц од Ефеса, чија је мисао била светла, је о томе овако писао, Умрети од живота, тј. од бесмртности (или живети од смрти), Владимир Јанкелевич пак сматра да и Они који су умрли на свој начин су, разуме се, „бесмртни“ ‒ у том смислу што више чак ни не могу да умру… Не може нас задовољити ниједно од ова два врло привлачна мишљења, решење проблема бесконачности није у укидању смрти већ у попуњавању садржаја, тј. у попуњавању семантичких рупа у тумачењу живота, што је Петар II Петровић Његош и успео тврдећи, Благо оном ко довијек живи, имао се рашта и родити, мислећи на онога који је живот попунио делима, а тај је тако и обезбедио бесмртност, у том случају бесмртност није константа, која значи смрт, већ је то бесмртност, која захтева тумачење, стално подгревање, сталну везу са животом, и тако дођосмо до таутологије, Оно што не умире не живи, и обратно, и до закључка да је питање бесконачности живота превасходно семантичко, а потом снтактичко и логичко.