Tag Archives: San Tiago de Lisboa

Стојан БОГДАНОВИЋ: SAN TIAGO DE LISBOA (29)

Би ми лакше када угледах Тумача на фотографији, посматрао је своју инспирацију, исто као онда када је био заљубљен, њему се то дешавало више пута, али не овако као са својом женом. Са њом је увек почињао испочетка, и зато је ствар пропала, зато што кад је ствар једном пукла, онда назад нема. Али он је насео на бапске приче: а ко ће децу да им чува. И та његова жена, она никада није била сигурна, да ли он има неку другу, а њој, као и већини жена, то је било најважније, а  мање је било важно што он као писац, као преводилац, као тумач поезије није зарађивао за живот, па хајде није за свој живот, него није ни за живот своје деце, а жена она би се снашла, ту су родитељи, ту су браћа,… На фотки, он са женом и децом у Београду. Интервју. Питају га, Зашто сте изабрали баш овај тренутак за повратак у отаџбину, он одговара, скратићу овде причу да не буде досадна, Дошао сам да помогнем својој жени и деци, а то значи да помогнем својој отаџбини, јер када би се сваки човек бринуо за своју децу, држава не би имала проблеме, овако испада да само писци треба да воде рачуна о отаџбини, а она њима да спреми азил, најважније је да не умру на улици. Сада ми је срце на месту, знам да постоји алтернатива за све, и да мој Тумач поезије неће умрети на улици. Ухапсиће га, а тамо ће имати бесплатан смештај, и храна ће бити бесплатна, једино ће му простор бити ограничен! А писцу димензија ионако ништа не значи.

 

Стојан Богдановић, San Tiago de Lisboa (28)

Запрепашћење је било велико када се на мом зиду појавило саопштење да једног тумача јури ни мање ни више него три хиљаде полицајаца. Био сам шокиран. Чекао сам авион из Бразила, хтео сам да дочекам тог јадничка, нико га не чека, жена се спаковала и отишла за Београд, одвела је и децу, а она нису била вољна да иду, навикли су се на предграђе Лисабона, сада треба све испочетка, треба да се навикавају на предграђе Београда. То није као некада, Београд се изменио, а и становништво се увећало више пута. Нема више оних старих Београђана, нема више оне господе, навукли се ту свакојаки типови, сва она андрићевска фукара, коју је изнедрио рат. Са увећавањем града, увећавао се и лоповлук, он је опхрвао и власт, власт је делила судбину народа на равне части, узела је народу све. А када народу узмете душу, онда је град пуст, ту је крај. Градоначелник, који је претио да ће завести ред, сада се правда недостатком пара. Пустио је полицајце, њих око три хиљаде комада, да јуре вештице и вампире, када му тај подухват није успео усмерио се на писце. Не јури он писце зато што не пишу, него зато што дишу. До сада је било, пусти људе да се надишу чистог ваздуха, е сад је и то спорно, јер он мисли да писци нису људи, да они само загађују средину, да загађују ваздух. Па кад већ не може јадног писца да умори глађу, то је иначе врло тешко, са било којег становшта писца је тешко уморити, он може да се протегне супротно медицинсим разлозима и да траје вековима, миленијумима, зато писцу треба одузети ваздух, јер он се храни ваздухом и креће се кроз ваздух у простору који нема димензије, нема димензије, зато је у њему све, а писац је ту да вам то протумачи. Запрепашћење моје је било стравично, када сам на моме зиду видео она бела слова, којима је био прекречен цео зид на коме је писало да Тумача јури ни мање ни више него свих три хиљаде полицајаца. Због тих огромних белих слова на моме зиду, мени је пао мрак на очи, био сам у шоку, био сам узнемирен, као да је било помрачење сунца, а није, било је помрачење ума, све могућности у нашој јадној и напаћеној земљи су исрпљене, држава се може спасти само ако се откачи писаца. Дакле, на реду су писци. То у нашој држави није нека новина, наша власт има одговарајуће службе, а оне имају велика искуства са писцима, сетимо се Голог отока и голих писаца, тако да писци не могу да избегну судбину свога народа, добиће оно што им следује, а то је ништа. Баш сам мислио да се вратим у отаџбину, али тамо су истакли фото-робот писца, а нико не зна на кога се то односи, да ли на мене или на Тумача, или на неког другог писца. Пише, Поштовани грађани! Почела је сезона лова на писце. Те штеточине се морају уништити. За сваког одстрељеног писца следује награда, коју ће ловац, не мора да зна да чита и пише, добити у натури: џигерице, срце, цревца ‒ изнутрице, оно остало ће власт појести у сласт. Треба се усредсредити на веће писце. Градоначелник се лично придружује и предводиће потеру. Они су опасни, ти већи су врло опасни, оне мање доделићемо невладиним организацијама, па нека их храни ко хоће. Стрепим. Жив нисам! Како ли ће проћи, да ли ће изватати Тумача, као и друге што су изватали. А могу да га ухвате, будала једна, само зна да пише. Увек најебу они који нису згазили ни муву ни буву. По правилу њихове главе се домогне нека гњида.

Стојан Богдановић, San Tiago de Lisboa (27)

Сада сам га само ја чекао на аеродрому. Жена је покупила децу и вратила се у Београд, ту су и његови и њени, помоћи ће око деце. Рекла ми је, Не могу више ово да трпим, деца су ми гладна, он каже да су деца и његова, он само лута и измишља глупости, те само још овог песника да уради, само још овог песника да преведе, има једна сјајна драма, и све тако, а ко је видео да неко живи од књижевности, и то још од тумачења поезије, молим те лепо, ово није стари век, овде сви јуре, сви кидишу као вукови, као хијене. Он то не разуме, а не разуме ни да сам ја мајка, а зна да каже, Моја мама, као да само он има маму, свекрва је супер жена, али он не поштује ни њу, а она као свака мајка, шта год он да уради, опрашта, смирује, и ја бих тако, али моја свекрва има мужа, који издржава и њу и кућу и … а ја немам, у томе је проблем, ја немам мужа, имам тумача, он ће мени да тумачи, па кад имам паре ја ћу наћи тумача и те каквог тумача, а не овај мој, као олињали папуџијски мачак, покушава да буде умиљат, а ево јутрос, немам ни пребијену пару, ни за млеко, а деца само што нису устала, треба да пођу у школу, немам да им дам ни за трамвај, а комшија вози своју децу, као министар просвете, у приватну школу, да уче на француском, неће ваљда да испусти место које је добио, па то министарско место ће у перспективи оставити своме сину, дабоме, а мој син шта ће он добити у наслеђе, добиће биографију свога оца Тумача поезије, којом ће се поносити, ето шта ће добити дете, па сад ти види, како ћеш живети, а и дотле треба преживети. Дође авион, изађоше весели путници, радосни што су слетели, што су још живи, а њега нема!

 

 

 

 

Стојан Богдановић, San Tiago de Lisboa (26)

Па онај тумач је чудо. Послао ми фотографију. Шири руке испод једне палме. Видим да није у Лисабону. Ма не смета ми што је отишао, то је његова ствар, може да иде где хоће и када хоће. Него, мени се јуче јавила једна нова тумачица, зваћемо је Драга, јер је она хтела да све буде дискретно, разумем је, има данас  гадних типова , са једним наизглед безазленим питањем, а питање је, Да ли је њено време прошло. Мислио сам да је то питање за Тумача. Али њега нема. Има га али на фотографији. Можда је та фотка одговор на Драгино питање. Тек сам почео коресподенцију са Драгом и не иде да јој сада уместо одговора на њено питање пошаљем фотку неког типа кога она никада није ни сањала. Не иде. Дакле, ја морам сада да преузмем посао и Тумача. Драга се  издаје за тумачицу, можда је она то тамо, где се она креће, али код нас то не може да прође. Она мора да се декларише, тј. да се изјасни који јој је мотив, да поставља оваква питања. Оваква питања се обично постављају, када је неко у кризи, малој или великој, свеједно је. А она ми не изгледа да је депресивна, додуше само на основу рукописа то се не може закључити. Напротив изгледа сјајно. Можда она само хоће да ме замајава, док тамо иза мојих леђа не посвршава оно шта је наумила, а шта је то, е то ми није написала, нити јавно, а ни тајно. И Тумач се увек изгуби, добри смо пријатељи, али ово прелази сваку меру. Кад год наиђе неко озбиљно питање, где треба да се покаже као Тумач и да да право објашњење, њега нема. Случајно окренем ону његову фотку, замало је нисам бацио, све сам је изгужвао премештајући је из руке у руку и размишљајући шта сада да радим без њега, видим на полеђини пише нешто. Читам, Извини, морао сам да одем хитно у Бразил, одмах сам помислио да је то због тога што је овде у Лисабону хладно, али није због тога, већ због осигурања. Да, да, осигурање, а то мучи и мене и Драга ми се жалила, сви смо осигурани. Осигурање је добра ствар, али само за осигуравајућа друштва. Сви мисле, а и агенти који нуде осигурање, док те навуку, обрлате те нашминканим причама о добити. Кажу, добићете своје паре које сте уплатили, плус добит. Могуће је и да прекинете са уплатама премија и да свој новац добијете назад по истеку уговореног периода, тај новац није онај који сте ви уплатили, јер је умањен за одговарајући проценат, ако пак не прекинете уплаћивање, онда по истеку, такође, добијете свој новац умањен за известан проценат, дакле, новац вам је блокиран током година, не можете да се служите њиме, а лажна добит не покрива онај део који вам је умањен, тј. одузет. Да сте умрли или доживели неку незгоду, онда би вам била исплаћена уговорена сума. Тако кажу, а сви знају да је то немогуће. Како ће вам бити исплаћена сума, ако сте умрли. Све у свему, закинули су вас, отели вам, опљачкали вас и ником ништа. Држава препоручује осигурање, односно пљачку, јер део новца иде за порез, тј. за мангупе. Испада да бисте боље прошли да сте умрли. Али ни то није једноставно. Не може се ни то тек тако. Смрт, да! Али треба стати у ред, не може ни то преко реда. Теби се чини да може, да су неки отишли преко реда, то није тачно, него неразумевање долази отуда што ниси ти тај који прави ред, за те ствари има надлежни. А тумач није ту, тако да ће и Драга морати да сачека објашњење. А и ја се не журим, сачекаћу и ја. Баш ме интересује, шта ће јој рећи у вези њеног питања, а ја хоћу да видим, да га погледам у очи, да видим како ће реаговати када га жена и деца спопадну за патике, фармерке, мајице. Једино зима може да га извади, да му олакша ствар, јер се летње мајице не носе зими, или би и њему боље било да је умро. Дотле, пошто ја нисам тумач, морам да се послужим Гуглом, а то сам саветовао и Драгој, да и она погледа шта у вези оног њеног питања пише на Гуглу. Вала, нека гледа сама, ја сам одгуглао и огуглао. Са осигурањем или без осигурања мора се живети. Осигурање је илузија, која вас непотребно кошта. А има толико занимљивијих илузија, и ништа вас не кошта да се заносите!

 

Стојан Богдановић, San Tiago de Lisboa (19)

  Спорна је његова жена, није споран Тумач. Он се скитарао по тамо неком Бразилу, који је био само једна Лузитанска колонија, тражио је некога кога би могао да преведе жедног преко океана, као што су и њега превели тамо. И сада када се разболео, када су га средили они бахати доктори, касапи и крвопије, наравно за то су му узели новац, све што је имао, а нешто му је дадао и онај његов, који се стално дешавао у његовој близини, кога сам пратио, тајно, издалека, пазећи да ме не примети, и тако сам дошао до болнице, тако сам пронашао Тумача. Тај његов, који се увек створи ни откуда, позајмио му је новац, да плати касапима, тај новац ће вероватно вратити Тумачева жена, узеће неки кредит, нешто ће смислити, јер када некога волиш., не може се десити да не смислиш нешто. Ево сада, он се враћа, али не у Београд, не дошло је и њему из дупета у главу, сада има огромно искуство са савременом медицином и са докторима који је упражњавају, јер оно што се њему десило у бразилској болници, то се не виђа на другим дестинацијама, може се видети тамо где је Тумач то видео, и само још у нашим болницама. Али Тумач, сада искусан лисац, који је сматрао да се тамо обогатио, јер је стекао огромно искуство, неће дозволити да га поново секу, јер ни суд не суди поново за исто дело, што би њега секли трећи пут за исту ствар, тј. да му изваде исту ствар, као да је он имао три жучне кесе, па сада када су извадили две, два пута су га секли, на ред је дошла и трећа. Са тим искуством, наоружан савременом бразилском поезијом, он је одлучио да се врати у Лисабон, како би га неговала, његова жена, у коју је васдан имао велико поверење. Пошто су га посадили на седиште у авиону, могао је да иде и бродом, али брод иде неколико месеци, питање је да ли би стигао до Тежоа овакав, у јадном стању, са дреном у стомаку, на моје питање, Цури ли нешто кроз ту цевку, а он да ме не би секирао, покушавао је да сакрије, или да ме насмеје, промрси, Па помало, Шта значи то помало, По једну ракијску чашку деневно, ето како се мери количина гноја и сукрвице, на ракијске чашке, морам признати да ме насмејао, насмејао сам се кисело. Ја наравно нисам био са њим у авиону, ја сам само замишљао како би то изгледало, или како изгледа, а за оног његовог не знам, можда је он био тамо, видећемо касније. Сада га везују, надноси му се једна стјуардеса, не могу одавде сада да проценим одакле је, лепо изгледа, млада, затегнутих сиса и гузова, има леп осмех, због порцеланских зуба, то више није мода или престиж, то је сада уобичајено, потреба, а овој девојчици и лепо стоји, није могао Тумач да избегне реакцију, онакав, са оним стомаком исецканим на фронцле, брзо је реаговао на појаву ове егзотичне лепотице. Звао ју је милион пута. Да ли можете… Извините… Да ли је… Волео бих ако бисте… А како да Вас зовем… Сваког часа ју је позивао да дође, да је нешто пита, да му нешто донесе, да му каже где се сада налазимо, какво је време итд. Све глупа питања, али жене воле то, боље него да их ништа не питате, ако их питате, онда морате и да слушате, све док вам не прекипи, или док жена не умукне видевши да има посла са будалом. И он је наваљивао, али му је шефица, која је мотрила особље у авиону, а која је директно одговарала капетану за сва дешавања и понашања особља у авиону, сместила радњу, када је приметила очијукање стјуардесе, за њу бих сад требао да напишем шта је све радила са капетаном и да она само њему припада, и иде са њим свуда као лични пртљаг, али ништа од тога није тачно па ћу те детаље изоставити, а шефица је послала једну ислужену, још и дебелу стјуардесу, да га она даље сервисира. Тумач је наставио да зове сада ову дебелу, али разлози су се променили, њу је звао да се распита где је она  млађа. Мени је било све јасно, али Тумач никако да схвати да те жене имају своје обавезе, и када сам му на то скренуо пажњу, одговорио ми је отприлике овако, не могу да поновим баш од речи до речи, али суштина је та, Више од педесет година сам студирао жене, њихову лепоту, њихову анатомију, њихову психологију, њушкао сам и где треба и где не треба и ништа од тога ми није остало у овој лудој глави, а нисам луд, о њима сада знам само то да их много волим. Надам се да ће те и ви разумети Тумача. Она стјуардеса-лепотица, познао сам је по гласу, објавила је да слећемо. Сад ћу прескочити онај део, капетанов поздрав, смешкање стјуардеса путницима и остале радње које иду уз то, силазак из авиона низ оне стрме степенице… Тумач је одозго одмах угледао своју жену и децу, чим су га угледали сви су почели радосно да га дозивају. У позадини је био онај његов, што су заједно били у Рију, само се смешкао онако без везе, као да је песник. Ја сам овде, и чудим се оној његовој жени, што је потегла онолики пут од Београда до Лисабона да сачака авион из Рија, ето зашто ја мислим да је она спорна. Не знам да ли ћу јој то опростити до краја приче. За мене је то тешка мука. Имам уз то још један проблем, како да нађем некога ко ће све ово да ми поверује. Ја сам у то не верујем.